Избор кључних личности из књиге " Историја пријатељства"

Кључне личности везане за класичне идеале пријатељства

Аристотел , старогрчки филозоф и беседник, Платонов ученик и једна од најутицајнијих личности у историји европске мисли. Живео је у 4 веку п.н.е. Аристотел је, за разлику од Платона,  више био оријентисан на истраживање постојећег друштва. Најпознатији и најоригиналнији Аристотелов допринос филозофији је његово учење о силогизмима.

Аристофан је најзначајнији представник старе атичке комедије. Врло мало података постоји о његовом животу. Са писањем комедија почео је као врло млад песник. У почетку је своје комедије приказивао под именима позоришних људи Калистрата и Филонида. Сва три његова сина били су комедиографи. Аристофан је једини комедиограф од којег је сачувано неколико комедија.

Брунето Латини био је италијански научник, државник и философ.

Гај Јулије Цезар римски војсковођа,политичар и писац. Најславнији римски војсковођа, Цезар је бројним војним победама знатно проширио утицај и власт Рима. Победивши Помпеја у грађанском рату од 46. п. н. е. завладао је као диктатор. Његова диктатура означава крај врховне владавине сената у Риму и почетак Царства. Римска република је више од петнаест година после Цезарове смрти, 27. п. н. е. и формално постала Римско царство.

Гргур Велики је био син сенатора Гордијана, а и он је потом био сенатор и начелник града Рима. Али чим му се отац упокојио, он се предао духовном животу. Од свог великог богатства сазидао је шест манастира у Сицилији и седми у Риму у част апостола Андреје, у коме се и он постриже. Силвија, мајка његова, такође се замонашила у једном женском манастиру. Био је необично милосрдан. Сав свој доходак употребљавао је на прављење склоништа беднима и на гостопримство. Често је призивао бедне људе и служио им око трпезе. Бавио се и писањем корисних књига. Двојеслов, или Сабеседник, назива се јер је написао књигу под тим именом, у којој је изнео врлине и чуда италијских светитеља. Преминуо је 604. године.

Данте Алигијери је био песник из Фиренце, (Италија). Његово највеће дело, Божанствена комедија , кулминација је хуманистичко- ренесансног погледа на свет и основа модерног италијанског језика.

Демостен  био је највећи говорник античке Грчке и истакнути атински државник. Његови говори одликују се високом књижевно-уметничком вредношћу и истовремено пружају темељит увид у политичка и културна збивања у античкој Грчкој током IV века п. н. е.

Епикур је био антички грчки филозоф са Самоса и оснивач епикурејске школе у Атини(306). Учио је да је задовољство највише људско добро, а тражио га је у изградњи духа и неговању врлине. Епикур дефинише филозофију као ''делатност која размишљањима и истраживањима остварује блажен живот''. Он дели своју филозофију на три дела: канонику, физику( филозофију природе) и етику.

Епиктет је био грчки филозоф, један од важнијих представника касног стоицизма. О његовом животу је веома мало познато.

Еразмо Ротердамски био је знаменити холандски августински теолог, филозоф, филолог и плодни књижевник епохе европског хуманизма.Живео је и стварао у доба реформације. Иако је доследно критиковао црквене злоупотребе, корумпирано папство, неканонске елементе обреда и сујеверја, остао је веран католичкој доктрини.Познат је по свом делу " Похвала лудости"

Зенон из Китијума је био антички грчки филозоф, оснивач стоичке филозофије. Води порекло из Китијума. Био је трговац, као и отац. Кажу да је почео са стоичким изучавањима када је изгубио све што је имао у једном бродолому. Једно време је провео у Атини и ту се упознао са Сократовим радовима који су га веома привукли. Његов учитељ је био Кратес из Тебе, припадник киничке школе. Јасно је да је киничка школа извршила велики утицај на њега – Зенон је био аскета, одбацивао је савремене друштвене вредности и трудио се да се отараси порока.

Исак Њутн био је енглески физичар, математичар, астроном, алхемичар и филозоф природе, који је данас за већину људи једна од највећих личности у историји науке. Рођен је 4. јануара 1643. у Енглеској, а преминуо 31. марта 1727. у Лондону. Његова студија Математички принципи природне филозофије, објављена 1687, која описује универзалну гравитацију и три закона кретања, поставила је темеље класичне (Њутнове) механике и послужила као пример за настанак и развој других модерних физичких теорија. У механици, Њутн је такође указао на један нови, велики, значај принципа одржања импулса и момента импулса.

Карло Велики  је био франачки краљ, а од 800. цар Франачког царства. Током своје владавине, Карло је освојио Италију, a папа Лав III га је крунисао као Узвишеног цара 25. децембра 800, као покушај обнављања Римског царства на Западу. Путем својих похода и унутрашњих реформи, Карло Велики је помогао у дефинисању западне Европе. Његова владавина је повезана са Каролиншком ренесансом, оживљавања уметности и културе.

Клеон је био атински политичар током Пелопонеског рата. Био је истакнути представник трговачке класе у атинској политици. Прво је био противник Периклеа, чије напредне идеје није прихватао. Деловао је заједно са аристократама против Периклеа. Након Периклеовог неуспеха у рату на Пелопонезу 430. п. н. е. Атина је била тешко погођена кугом. Клеон тада предводи опозицију против Периклеове власти. Клеон оптужује Периклеа да је проневерио државни новац, за што Перикле бива и осуђен. Међутим, Перикле је брзо ослобођен, а Клеон пада у позадину.

Клистен је атински законодавац познат по реформама из 508. године п. н. е, којима је окончао немире у Античкој Атини. Поделио је атинске грађане на десет територијалних фила. Свака од тих фила давала је педесет представника у Веће пет стотина, које је заменило Веће четири стотина. Клистену се преписује и увођење остракизма. Ово је у почетку била мера уперена против људи који су желели да обнове тиранију у Атини, али се убрзо претворила у средство политичког разрачунавања међу неистомишљеницима. За остракизам је сазивана еклесија, и гласање је било тајно. Остракизовани су у изгнанству остајали десет година, али нису губили имовину и грађанска права.

Ксенофонт из Атине, рођен је око 430. године, а умро је 354. године п. н. е., те је према томе савременик догађаја који се описују у Хеленској историји . Може се посредно закључити да потиче из племићке породице, а зна се да је као младић припадао ширем кругу Сократових ученика. 

Марко Антоније био је римски државник и војсковођа. Антоније је остао упамћен као пре свега као једна од водећих личности у време последње фазе грађанских ратова у Риму која се завршила управо његовим поразом у бици код Акцијума и успостављањем Августовог принципата. Антонијева љубавна веза са краљицом Египта, Клеопатром касније ће постати предмет инспирације за бројне уметнике.

Марко Аурелије био је последњи римски цар који је то постао усвајањем. Он је морао после дугострајног мирног периода у историји Рима да се поново прихвати ратова. Велики непријатељи су му били Парти на источној граници, а на другом крају света, Рим су нападали варвари, Маркомани који су угрожавали дунавски лимес. Марко Аурелије који је владао заједно са својим братом по усвојењу, Луцијем Вером умро је у током једног похода против Германа. Због својих „Разговора са самим собом“, Марко Аурелије је био познат као цар-филозоф.

Нерон,  био је римски цар, наследник Клаудијев. Нерон је своју владавину започео у слози са сенатом, пошто се до 62. године налазио под утицајем префекта преторија Афранија Бура и филозофа Анеја Сенеке, који су подржавали добре односе између принцепса и сената. Тежња Неронове мајке Агрипине да има пресудан утицај на свог сина довела је до реакције од стране Нерона, кога су енергично подржавали Бур и Сенека, па је Агрипина изгубила свој ранији значај на двору. Његова је владавина по наређењу сената формално избрисана из списка владара.

Овидије спада у тројицу најпознатијих песника Августовог доба, такозваног златног века римске књижевности, поред Хорација и Вергилија. Овидије је савршен версификатор, са добром реторичком спремом. У формалном погледу Овидије је прави виртуоз и одличан представник лаке и неисцрпне романске речитости.

Перикле био је старогрчки политичар, говорник и војсковођа из V века п. н. е. , а нарочито је значајан за период између Грчко-персијских ратова и Пелопонеског рата. Време његове владавине (461. п. н. е. — 429. п. н. е.), у историји је добило име Периклово доба, такође Златни век, јер је у доба његове владавине Атина била на врхунцу своје моћи.

Пиндар је био старогрчки лирски песник. Писао је све врсте лирике: химне, пеане, дитирамбе, прозодије, партеније, хипорхеме( плесне песме), енкомије, трене и епиникије( оде које славе победнике).

Питагора са Самоса је био антички филозоф и математичар, оснивач питагорејске школе. Најпознатији је по својој теореми о односу хипотенузе (c) и катета (a, b) у правоуглом троглу (c²=a²+b²).Питагора се сам бавио музиком и математиком, али се чини да није ништа написао. Учење које се везује за Питагору и његову школу развили су тек његови наследници. Питагора је основао тајно друштво познато као Питагорејско братство које је било посвећено неговању врлине и изучавању математике.

Питија је у грчкој митологији била свештеница Аполоновог храма у Делфима.

Пјер Абелар француски теолог и филозоф, рођ. у околини Нанта, професор уПаризу, после калуђер.

Платон био је неизмерно утицајан старогрчки филозоф и беседник,  Сократов ученик, а Аристотелов учитељ, и оснивач Академије у Атини.

Платон је предавао на Академији, и писао у форми дијалога о многим филозофским темама. Његово постојање нам је познато преко његових филозофских и драматичких дела која су очувана у рукописима обновљеним и издатим у многим издањима од почетка хуманистичког покрета.

Платонова академија:

За време хришћанске ере, на грчке филозофе се гледало као на пагане и противнике хришћанства. Византијски цар Јустинијан је затворио Платонову Академију 529.  године, што се често узима као крај антике.

Академија у егзилу, као важна неоплатонистичка школа, је наставила да постоји најмање до 10. века, доприносећи очувању грчке науке и филозофије у оквиру ислама.

Плотин  је био хеленистички филозоф из 3. века који се сматра зачетником новоплатонизма. Смисао филозофије је повратак човека своме искону, што подразумева пут повратка од мноштва ка једности. Врхунац овог пута усхођења је екстаза, мистично иступање из себе којим човек превазилази одељену свест и стапа се са Једним. Плотинови списи су надахњивали поколења хеленских, хришћанских, јеврејских и исламских филозофа и мистика.

Плутарх  је био старогрчки историчар, биограф и есејист. Рођен у градићу Херонеја у грчкој области Беотија, вероватно за време владања римскод цара Клаудија, Плутарх је пропутовао читав медитерански свет, укључујући и две посете Риму. Имао је велики број утицајних римских пријатеља, међу њима и Сосција Сенеција и Фундана, који су обојица били познати Сенатори, којима је посветио нека од каснијих дела. Највећи део живота провео је у Херонеји, и био је посвећен у мистерије грчког бога Аполона. Међутим, његове дужности као старијег од два Аполонова свештеника у пророчишту у Делфима очигледно му нису узимале много времена – водио је врло активан друштвени и грађански живот и написао велики број списа, од којих многа сачувана до данас.

Полибије је био грчки историчар. Најпознатија књига му је „Историје“, која покрива период између 220. и 146. године п. н. е. Сматра се наследником Тукидида и претечом историјског истраживања у данашњем смислу, пре свега због свог систематичног трагања за узроцима историјскиг догађаја и процеса.

Посејдон  - бог мора из грчке митологије, син титана Хрона и његове жене Реје. Његов римски еквивалент је Нептун. У грчкој митологији Посејдон је бог мора, земљотреса и коња. Римљани су имали инспирацију из грчке митологије па су у својој римској митологији измислили бога мора Нептуна, а у етрурћанској Нетунса.

Свети Јероним Стридонски познат је као преводилац Библије са строгрчког и хебрејског на Латински језик . Тај превод, популарно назван Вулгата, био је званични библијски текст римокатоличке цркве до 1979. године када је објављена Неовулгата.

Свети Јован Касијан је био хришћански теолог којег славе и источна и западна црква због његових мистичких списа. Касијан је преминуо 435. године. Његове мошти почивају у манастиру Св. Виктора код Марсеља, који је он основао. Православна црква његов спомен слави 29. фебруара.

Сенека (Луције Енеја) Филозоф , римски књижевник, главни представник модерног, „новог стила" у време Неронове владавине. Његово књижевно дело је веома значајна појава у историји римске књижевности и сведок једног стилског правца који је оставио трага и у потоњим  вековима не само римске већ и европске књижевности уопште. Чувене његове речи су: „Човек је несрећан онолико колико мисли да јесте“.

Сократ је био грчки (атински) филозоф и једна од најзначајнијих личности западњачке филозофске традиције. Његов најзначајнији допринос западњачкој мисли је његова дијалошка метода истраживања, позната као сократски метод . Сократски дијалози су серија дијалога које је написао Платон у форми дискусија између Сократа и других људи тог времена. Идеје које Платон саопштава не изговара ниједан посебан лик, већ оне испливавају путем сократског метода, под Сократовим вођством.

Тит Макције Плаут био је највећи писац комедија у римској књижевности. Римска комедија постала је и развила се по узору на нову атичку комедију, која је цветала у 4. и 3. веку п. н. е., при чему су се нарочито користила дела грчких књижевника Филемона, Аполодора и Менандра.

Тит Помпоније Атик , богат, образован Римљанин, први познати римки издавач, пријатељ Цицеронов. Цицерон га је толико ценио да му је своја дела пре објављивања слао на оцену. Веома је добро познавао хеленску књижевност. Дуго је живео у Атини. Написао је преглед римске историје од оснивања Рима од 54. п. н. е. који је временом загубљен. Писма која му је писао Цицерон имају велику документарну вредност.

Тома Аквински је био италијански доминикански филозоф и теолог схоластистичке традиције. Тома Аквински је живео и писао своја дела у време развијеног феудализма. Тај период се одликује развојем трговине и новчане привреде, доступношћу тековина других народа и опадањем доминантног утицаја католичке цркве.

Тукудид  је био грчки историчар из Халимунта код Фалера и аутор монографије Историја пелопонеског рата, која обрађује сукоб из 5. века између Спарте и Атине од догађаја који су му претходили до 411. године п. н. е. У исти мах, Тукидид се сматра творцем политичке и научно-критичке историографије, због тога што је далеко превазишао своје претходнике интензивним удубљивањем у страсти и у међухеленске социјалне, економске и војне односе, као и тежњом да чињенице прикаже у њиховој пуној природности ослобађајући их при том од свега што није у вези са њима.

И античка и модерна наука слажу се у оцени да је Тукидид највећи историчар Антике. Он је своју Историју пелопонеског рата написао не само као савременик оних од којих је прикупљао чињенице проверавајући их са више страна, него и као учесник многих догађаја како ратних тако и политичких.

Франческо Петрарка био је италијански песник на народном и латинском језику,хуманиста, аутор Канцонијера. Највећи део Петраркиног рада написан је на латинском. Он своја дела на латинском описује као узвишенија, док о делима на народном језику говори као о небитним ситницама. Језик Петраркине прозе искључиво је латински. Он је, међутим, до краја живота радио на исправљању и сређивању своје збирке Рима показујући велику бригу и за дела на народном језику.

Хесиод је старогрчки песник из VIII века п. н. е. Аутор је Теогоније, спева који представља главни извор за грчку митологију. Први је песник који о себи даје биографске податке. Не зна се кад је тачно живио. Претпоставља се да је нешто млађи од Хомера и да је његово стваралаштво било у пуној снази крајем 8. века п. н. е. Мада су ммноги писали да Хесиод није ни постојао, многи аутори и су доказали да два дела сигурно припадају Хесиоду: ''Теогонија''  и ''Послови и дани''.

Хомер је био старогрчки песник, аутор Илијаде и Одисеје, најстаријег споменика хеленске књижевности. О Хомеру, као личности ништа није познато и неки академици сумњају да су ова дела његова. На основу лингвистичких и историјских података који су доступни, претпоставља се да су епови писани на западној обали Мале Азије, око 9. века п. н. е.

Хрисип из Солија је био грчки стоички филозоф, рођен око 280. п. н. е.; ученик Зенонов.

Био је ученик Клеанта, кога је око године 230. пне. наследио као трећи по реду вођа стоичке школе. Био је познат као изузетно плодан писац. У својим радовима је проширио темеље теорије Зенона из Китијума, оснивача школе. Због тога се сматра Другим оцем стоицизма, и једним од најзаслужнијих за то да је управо стоицизам неколико векова био међу најутицајнијим филозофским покретима грчко-римског света.

Цицерон (Марко Тулије) је био римски државник, књижевник и беседник. Већ у раној младости Цицерон започиње свој књижевни рад. Састављао је песме и превео је у метру оригинала астрономски спев Аратов Небеске појаве. Тада је превео и Ксенофонтов спис O економији. Убијен 7. децембра 43. године п. н. е.

Кључне личности везане за поглавља Ренесансна пријатељства и  Од хришћанског пријатељства до световне осећајности

-Брунето Латини
 
Брунето Латини је рођен у Фиренци 1220. у тосканској племићкој породици, као син Буонакорза Латинија. Припадао је Гвелфима. Био је познат међу својим савременицима као врло образован човек, познат и по својим говорничким способностима. Популаризовао је Цицеронова учења међу савременицима и њима се користио у државничком послу.
Док је био у Француској, написао је његово дело на италијанском Tesoretto и на француском Li Livres dou Trésor, оба енциклопедије средњовековног знања.

Ова поема (незавршена, или оштећена), писана је на тосканском, у куплетима од седам парова, у првом лицу. Аутор га описује као Ризницу, али назив Tesoretto постоји већ у најранијим манускриптима. Лирски субјект се изгубио у шуми, када је чуо за пораз у бици код Монтапартија. Изгубљен, он сусреће персонификовану Природу и Врлину, које му приказују како свет треба да се понаша и чему да тежи. Песма се прекида када се сусретне са Птолемејом који му објашњава принципе астрономије. Дело је инспирисано провансалском поезијом, и другим средњовековним књижевним жанровима, попут алегорије и неки научници га сматрају претходником Комедије.

Ризница је најпознатије Латинијево дело, написано у току његовог изгнанства у Француску. Написано је на француском, како је објашњено у прологу: "parleur est plus delitable et plus common Touza languaiges" (говором који је најпријатнији и најраспрострањенији од свих).

Састоји се из 3 књиге и први је пример енциклопедије писане на народном језику, у средњем веку. Прва књига говори „о рођењу свих ствари“ (de la naissance de toutes choses), међу којима је историја, догађаји описани у Старом и Новом завету, елементи медицине, физике, астрономије, географије, архитектуре и зоологије. Ово је прва од књига у којој се спомиње компас. Друга књига бави се пороцима и врлинама. Трећа књига бави се реториком и државништвом. Брунето узима као изворе Аристотела, Платона, Ксенофонa и Цицерона.

Превео је и написао коментаре за Цицеронове књиге Rettorica и тритомну Орације (Ligarius Pro, Pro Marcello, Pro rege Deiotarus).

Написао је и "Favolello", пријатно писмо у стиху, посвећено Рустику ди Филипију, где износи три основна схватања припадника Слатког новог стила о пријатељству: постоји једино између племенитих људи, мора да буде без интереса, не сме да буде пољуљано даљином. Племенитост је појам који се у средњем веку односио на људе племенитог порекла, аристократију, племените по крви. Код Латинија, племенитост се не наслеђује, човек је племенит због својих особина и начина живота.

Латини је такође аутор краћих песама.

-Имануел Кант
 
Имануел Кант (нем. Immanuel Kant; 1724 — 1804) је био родоначелник класичног немачког идеализма и по многима један од највећих филозофа свих времена.
Кантово мјесто у развоју психологије је, на извјестан начин, парадоксално. Чувена је његова тврдња да нема наде да збивања менталног живота постану предмет науке. Иако се Кант само узгред бавио и менталним животом, Кантово дјело је значајно утицало на развој психологије. Психологија у дјелима филозофа осамнаестог вијека је психологија душевних моћи. Када се становишта „психологије“ моћи искажу језиком савремене психологије, онда је суштина ове идеје у томе да је свака ментална функција одраз активности организма у цјелини. Свако искуство и сваки акт понашања одражава ту индивидуалну цјеловитост. Значајан је био Кантов став да је немогуће дедуктивним методама показати реалност душевних збивања. Неопходна је, по Канту, темељна анализна наших рационалних моћи да бисмо сазнали шта свијест може активно обавити, а шта јој је недоступно. Проучавањем сложених менталних процеса дошао је до увјерења да се ови процеси могу свести на три битне подврсте менталне активности: сазнавање, осјећање и хтијење. По Канту, даље свођење ових основних менталних активности на основније јединице није могуће. Детаљна анализа процеса сазнања изложена је у „Критици чистог ума“, а осјећање и хтијење су описани у „Критици практичног ума“, као и у другим дјелима. Од Кантових бројних идеја од значаја за психологију посебно је утицајна била идеја о искуственом јединству. Акт и перцепција су, по Канту, јединствени. Сазнање једног предмета одвија се на сљедећи начин: када један чврст предмет додирнемо прстима, суочавамо се са извјесним менталним стањима која су, привидно, сачињена од сензорних квалитета. Међутим, наш доживљај је цјеловит. Свијест, каже Кант, обавља извјесне операције организујући сензорне дијелове у јединстевно искуство. Схватање простора и времена, као основни оквир за разумијевање опаженог, је по Канту, урођено. Све што опажамо смјештамо у један шири оквир чије су битне одреднице простор и вријеме. Кант упозорава да је крајња природа спољних ствари недоступна опажању. Исто тако и онај који сазнаје, унутрашње „ја“, такође је недоступно опажању. Крајњи објашњавајући принципи леже сасвим изван садржаја било каквог искуства. Да бисмо сазнали суштину ствари неопходно је трансцендирати реалност. Искуство које се не ослања на трансценденталне законе, за Канта је бесмислени хаос.

-Петрарка
 
Франческо Петрарка рођен је у Арецу у Тоскани. Син је Пиетра ди Паренце, који је био бележник у Фиренци и који је себе прозвао Петрако (Петрарка је касније узео хуманистички облик овог имена), и мајке Елете Каниђани. Детињство је провео у Инчизи, Авињону и Пизи. Студирао је право на универзитету у Монпељеу и у Болоњи. У Авињону је касније радио као дворски саветник, а на папском двору успео је да се истакне нарочито својом речитошћу, одличним познавањем класичне културе и својим првим песмама на тосканском народном језику. За његов боравак на двору везује се и сусрет са Лауром (како тврди сам Петрарка, срели су се 6. априла 1327). Године 1330. постао је каноник што га је обавезивало на целибат, али није морао да се зареди, али то га није спречило да има двоје деце. Путовао је, учествовао у јавном животу, а уз то се бавио и књижевношћу. Био је изасланик папе и многих важних људи свога доба, а бавио се и дипломатијом. Био је и културно-политички посредник између два најважнија политичка центра тога доба у Италији, између Венеције и Милана. Осмог априла године 1341. крунисан је ловоровим венцем на Капитолу у Риму. Био је, дакле, poeta laureatus још пре него што је написао многа дела по којима је касније био познат.
Писма која је Петрарка размењивао са својим пријатељима, нису обични и на брзину написани текстови. Писма су сакупљена и после више детаљних ревизија сврстана у збирке писама од којих су најпознатије Пријатељска писма и Старачка писма. У већини писама желео је да искаже своја схватања о поезији и о животу уопште. Многа су састављна са намером да искаже неке своје идеје. За ове збирке карактеристична је велика разноврсност тема, од чега су најзаступљенија филолошка и књижевна питања, а има и филозофских и теолошких размишљања. Осећа се велики утицај Цицеронових писама, као и Сенекиних Epistolae morales.

-Понтормо

Јацопо Да Понтормо, правог имена Јацопо Царруцци (24. мај 1494 -1557.) био је италијански сликар и  истакнути представник маниризма ранога. Један од иницијатора италијанског реалистичног портрета.  

Портрет Два пријатеља око 1522. Венеција


-Томас Тарнер
 
Томас Тарнер (9. јун 1729.- 6. фебруар 1793.) био је трговац у Источном Хоатхли,у Енглеској.Познат је по вођењу својих дневника.
Тарнер је водио дневнике 11 година, служили су му за описивање свога свакодневног живота.

-Фридрих Велики

Фридрих II од Пруске, познат и као Фридрих Велики (нем. Friedrich II, Friedrich der Große, 24 јануар 1712—17. август 1786) био је краљ Пруске (1740—1786) из династије Хоенцолерн. Проширио је и консолидовао пруске поседе, нарочито ка истоку (Шлезија, прва деоба Пољске). Поред тога, уредио је државну администрацију и неговао верску толеранцију.

Фридрих је био поборник уметности и филозофије, и пријатељ многих филозофа. Познат је период када је на свом двору угостио филозофа Волтера. Интересовао се нарочито за музику и свирао је флауту. У близини Потсдама, подигао је дворац за лично уживање: Сансуси.

Његова владарска идеологија се може описати као просвећени апсолутизам.
Родио се у Берлину краљу Фридриху Вилхелму I и Софији Доротеји Хановерској. Његов је отац, називан и краљем-војником, поставио темеље моћне армије и радио на централизацији земље, али био је познат и по своме ауторитарном држанју. Мајка Софија је, међутим, била веома образована и блага жена. Њен отац Георг, кнез изборник Хановера, био је наследник краљице Ане и тиме престолонаследник Уједињеног Краљевства. Године 1714. је постао Краљ Џорџ I.

Фридрихов отац је инсистирао да његова деца не буду образована у аристократском духу, већ више као обични грађани Пруске. За гувернанту је поставио Францускињу, Мадам де Монбел, која је одгајала и њега. Деца су тако симултано учила француски и немачки, а под утицајем Мадам де Монбел, хугеноткиње, беху образована и у строгом калвинистичком духу. Упркос очевом инсистирању на строго хришћанском и прагматичном образовању, млади Фридрих је, уз помоћ свога учитења, Жака Дуана, прибавио кришом библиотеку са три хињаде наслова. Ова је садржала поезију, грчке и римске класике, као и новија дела француских филозофа, што је допуњавало Фридрихово званично образовање.

За разлику од свог оца, који је био веома религиозан калвиниста, Фридрих је одрастао углавном нерелигиозан. Ипак, задржао је калвинистичку доктрину предодређења.

Кључнене личности везане за поглавља  Нови светови пријатељства: почетак двадесетог века (Mark Pil ) и   Значај пријатеља: најближа прошлост( Mark Pil, у сарадњи са Liz Rid i Džejmom Volterom )

Мартин Лутер Кинг (енгл. Martin Luther King, Jr.; 15. јануар. 1929 — 4. април. 1968.) је био амерички баптистички свештеник и борац за грађанска права.

У борби за равноправност Афроамериканаца у САД користио је методе ненасиља и грађанске непослушности. 4. априла 1968. у Мемфису га је убио Џејмс Ерл Реј, пред почетак промоције „Кампање сиромашних“, коју је покренуо почетком те године. Добитник је и Нобелове награде за мир 1964. Мартина Лутера Кинга је постхумно, 1977. године, одликовао председник Џими Картер Председничком медаљом слободе. Од 1986. године се у САД обележава дан посвећен њему, а 2004. године му је постхумно додељена конгресна Златна медаља.

Дејл Карнеги  (24. новембар 1888 - 1. новембар 1955) је био амерички писац, предавач, и програмер познатих курсева за самоусавршавање, корпоративнe обукe, јавнi наступ и међуљудске вештине. Рођен у сиромаштву на фарми у Мисурију, био је аутор Како стећи пријатеље и утицати на људе (1936), бестселера који је популаран и данас. Једна од основних идеја у његовим књигама је да је могуће променити понашање других људи тако што ћете променити нечију реакцију на њих.

Млади Ендру Џексон (12. март 1932) је амерички политичар, дипломата, активиста и свештеник из Грузије. Био је градоначелник Атланте, конгресмен из округа, 5. и амбасадор САД при Уједињеним нацијама. Служио као председник Националног Савета Цркава САД, био је члан јужне хришћанске лидерске конференције (СЦЛЦ) током 1960-тих покрета за грађанска права, а био је присталица и пријатељ доктора Мартина Лутера Кинга.

Од напуштања политичке дужност у 1989, Млади је основао или је служио у великом броју организација основаних о јавној политици, политичком лобирању и међународним односима, са посебним освртом на Африку.

Ралф Дејвид Абернати, Ср (11. март 1926 - 17. април 1990) је био лидер америчког покрета за људска права, министaр, и близак сарадник Мартина Лутер Кинг у јужној лидерској хришћанској конференцији. Након убиства Кинга, доктор Абернати је преузео вођство над кампањом СЦЛЦ сиромашних људи и спровео Марш на Вашингтон који је био планиран за мај 1968.